PREĐI U KONTRU

Svako od nas nosi u sebi glasove koji govore da su bilo kakve promene nemoguće ili da nemaju smisla. Ako ih ne zaustavimo i ako se ponavljaju dovoljno dugo, postaju obrasci kojima se vodimo kroz život. Ti glasovi zovu se fixed mindset obrasci. Ponavljaju se po automatizmu, bez ikakvog mentalnog napora.

U ovom tekstu navodimo nekoliko najizraženijih obrazaca koji su deo našeg svakodnevnog misaonog procesa. Proći ćemo kroz njih i naučiti da ih transformišemo u rastuće formule koje će preoblikovati tvoj dosadašnji način razmišljanja. Metoda je prosta: svaki obrazac najpre treba da prepoznaš, a zatim da ga direktno obrneš. Drugim rečima, da pređeš u kontru.

1. Kakav sam takav sam

Ovo deluje kao iskreno prihvatanje samog sebe i razumno priznanje sopstvenih granica.

Međutim, sa aspekta psihologije razvoja, ova tvrdnja je mnogo više od opisa karaktera jedne ličnosti. To nikada nećeš čuti od ljudi koji rade na ličnom razvoju, stiču nove veštine i ne podnose stagnaciju kao način života.

Kada kažeš „kakav sam takav sam”, to nikako ne mora da znači da dobro poznaješ sebe, nego da izbegavaš neprijatnosti koje promene nose sa sobom.

Ovaj obrazac nastaje postepeno, iz više faza:

PRVA FAZA. Rani period života i sve ono što smo slušali o sebi - uticaj porodice, bliskog okruženja i škole.

• On je jako povučen.
• Hiperaktivan je.
• Nije nadaren za sport.

DRUGA FAZA. Dosadašnji neuspesi koje nismo procesuirali kako treba. Doživeli smo ih kao poraz umesto kao vežbu. Dakle, reč je o porukama koje šaljemo sami sebi.

• Nisam disciplinovan.
• Nemam fizičke predispozicije za to.
• Nemam sluha.

TREĆA FAZA. Potreba da opravdamo i zaštitimo sliku o sebi, što je posledica prethodne dve faze.

• Takav sam - znači da ne moram više ništa da pokušam da promenim kod sebe.
• Nisam za to - izbegavam izloženost i potencijalnu reakciju okoline na moj rad.
• To nije moj stil - ne moram da proveravam da li nešto ipak može drugačije.

Problem nastaje onog trenutka kada identitet koji si izgradio kroz fixed mindset postaje tvoj zatvor iz kojeg samo posmatraš svet oko sebe, ali nisi aktivan učesnik u njemu. Teško pristaješ na promene, nemaš ideje i ne izlaziš iz poznatog okvira, jer „tu sam gde sam, dobro mi je” tvoja je jedina očekivana reakcija. A kada se suočiš sa nekim ko ima širi pogled na svet, razvojni stav i energiju rasta, doživljavaš ga kao opasnost i povlačiš se.

Kontra: takav sam bio do sada, ne želim takav i da ostanem!

Ovo zvuči mnogo bolje.

Kontra nije motivaciona parola niti mantra koja će ti iz korena preko noći promeniti život. Ne briše i ne negira tvoju životnu istoriju, strahove i loše navike. Ona deluje tako što fixed mindset obrazac postavi kao odskočnu dasku sa koje treba da se otisneš gore na površinu.

Dakle, ono što si ponavljao kao obrazac nije osuđeno na zauvek, ali je počelo da menja tvoj identitet. Obrazac nije identitet i dobra vest za tebe je da se svaki obrazac, ma koliko bio zacementiran, može zaustaviti i zameniti boljim. Zato je kontra važna.

Ako si godinama reagovao impulsivno, što je kvarilo tvoje međuljudske odnose - vreme je za kontru.

Ako si godinama potiskivao svoju potrebu da budeš učitelj i mentor - vreme je za kontru.

Rezultat koji postižeš kontrom u ovom slučaju jeste to što si konačno prestao da neguješ svoju staru verziju i počinješ da gradiš i testiraš novu.

Rastuća formula: ne ostajem zarobljen u starom obrascu. Svesno ga primećujem, prekidam i menjam.

Pročitaj još: Intervju sa samim sobom.

2. Oni su bolji

Kada izađeš iz obrasca „takav sam kakav sam”, tu odmah iza ćoška vreba sledeća blokada - „oni su bolji”.

Ubeđenje da je neko bolji ne mora da ima veze sa ljubomorom i sa tim kako podnosiš tuđi uspeh. Ovde pričamo o tome zašto kvalitet drugih ljudi koristiš kao izgovor da ne uđeš u igru.

Jedni bolje govore, drugi brže uče, treći lepše pišu, četvrti više zarađuju, a oni tamo imaju višu poziciju i tako dalje.

„Oni su bolji, nema smisla da pokušavam, ja tu ne pripadam.”

Ako ovako razmišljaš, ne samo da nisi u igri, nego nemaš ni realnu percepciju konkurencije. Povlačiš se pre nego što si realno procenio sopstvene mogućnosti.

• Ako se ne prijavim, neće moći da me odbiju.
• Ako ne objavim, niko neće kritikovati moj tekst.
• Ako ne uđem u konkurenciju, mogu da sačuvam iluziju da bih možda mogao, samo eto, nisam hteo.

To je klopka fixed mindseta na koju se mnogi upecaju. Čuva tvoj ego tako što te drži van ringa.

Međutim, posledice mogu biti nemerljive. Dok se kriješ od konkurencije, ujedno bežiš i od standarda koji bi te odveli na mesto tvojih pravih mogućnosti.

Kontra: ako su bolji, imam od koga da učim. Ako pogrešim, imam šta da popravim.

Konkurencija je korisna jer vidiš ne samo šta ti nedostaje, nego i koje su tvoje prednosti u poređenju sa drugima. Tako stičeš uvid u to koliko još moraš da vežbaš, šta još treba da naučiš i koji koraci ti predstoje da bi dosegao viši nivo razvoja. Jer neke sposobnosti otkriješ tek onda kada uđeš u realan svet, gde ima mnogo onih koji su brži, bolji i spremniji od tebe.

Growth mindset gradiš tako što se trudiš da budeš otvoren za saradnju sa uspešnim ljudima, da razumeš i prihvatiš njihove metode rada, način razmišljanja i primeniš to u svojoj praksi. Osoba koja bira da bude prisutna samo u uslovima u kojima se oseća bezbedno gradi iluziju umesto mentalne snage i unutrašnjeg kapaciteta da raste kroz izazove.

Kada obrazac „oni su bolji” prestane da bude izgovor za povlačenje i dobije pokretačku energiju, konkurencija više nije pretnja tvom identitetu, već standard kojim meriš kvalitet sopstvenog razvoja.

„Oni su bolji, ali sad jasno vidim standard koji treba da dostignem.” To je mindset koji te iz pozicije posmatrača uvodi u prostor aktivnog učesnika.

Rastuća formula: ne moram u svemu biti najbolji. Ne moram u svemu čak biti ni dobar. Ali moram da prestanem da se povlačim svaki put kada vidim da je neko krenuo ranije i dalje stigao.

3. Kasno je

Ovaj obrazac je jedan od najpopularnijih kada govorimo o „neprijateljima” growth mindseta. Čovek je navikao da živi prema socijalno prihvatljivim normama i zato često čujemo kako je vreme za neke nove početke davno prošlo. Pa tako čujemo: kasno je da menjam karijeru, da počnem da treniram, da pišem, da učim novu tehnologiju.

Kako nastane obrazac „kasno je”?

Postoji nevidljivi presek na vremenskoj osi naših života koji posmatramo kao orijentir. On nam govori, pre i posle njega, šta može, šta je primereno, a šta ne. Do ovih godina završavaš školu, do ovih gradiš karijeru, do ovih kupuješ stan, do ovih imaš porodicu; a od ovih godina više ne menjaš pravac i više se ne izlažeš riziku.

Kada prihvatiš takav misaoni koncept, ne pitaš: „do kada ovo treba da naučim?”, nego pitaš: „da li je normalno da pod stare dane polažem ispit?”

Tu se gotovo svako saplete. Ljudi odustaju i ne uključuju se u mnoge aktivnosti iako imaju kapacitet, a godine postaju izgovor.

„Nisam ja više za to.”
„To rade mlađi.”
„Trebalo je ranije da krenem.”

Ova uverenja ne zaustavljaju samo jednu odluku, ona utiču na sve tvoje životne odluke. Ne usuđuješ se da učiš, da pokušaš nešto što nisi stigao ranije, da materijalizuješ neki uspavani talenat i generalno da se izložiš nekim novim situacijama i izazovima. Umesto da svoje godine koristiš kao resurs, ti ih pretvaraš u nesavladive granice koje te drže pod utiskom da nisi postigao sve ono što bi realno i sada mogao.

Na primer:

• Ne konkurišeš za novu poziciju jer misliš da nove generacije bolje barataju modernim tehnologijama.
• Ne učiš novu veštinu jer misliš da si propustio pravi trenutak.
• Ne menjaš karijeru jer te plaši uloga početnika.
• Ne gradiš lični brend, ne pišeš, ne govoriš, ne tražiš mentora, ne menjaš ništa jer si u svojoj glavi stvari postavio tako da za sve postoji pravi momenat, a da je tvoj momenat ostao negde davno u prošlosti.

Kontra: možda jeste kasnije nego što sam želeo, ali nije kasno da krenem pametnije i drugačije nego što bih to uradio kad sam bio mlađi.

Ovakva kontra je najbolja moguća baza za dalji razvoj tvog mindseta. Jer, sve je u redu, svesno prihvataš da su neke godine iza tebe. Ne glumiš da si dvadesetogodišnjak, ne praviš se da nemaš obaveze, da nisi umoran, da nisi grešio; ne glumiš da imaš taj duh, tu energiju i rasterećenost.

Ali, šta imaš?

Sada imaš neke druge prednosti u odnosu na ranije životne faze. Imaš, dakle, životno i profesionalno iskustvo, mudrost, intuiciju, jasnije prioritete, veću svest o posledicama, odgovornost i, što je najvažnije, daleko manje potrebe da se dokazuješ drugima. Ovo je važno da osvestiš u prevazilaženju ovog fixed mindset obrasca.

Ljudi koji su se usudili da poremete nametnuti životni presek postigli su velika dostignuća u godinama koje nisu prihvatili kao kasne godine. Znam dosta njih koji su upisali i završili fakultete, ostvarili se kao roditelji, odselili se u omiljenu zemlju, postali uspešni u svojim poslovima. I još mnogo toga sa tako „mnogo” godina.

Rastuća formula: nisam zakasnio za razvoj. Zakasnio bih samo ako bih godine pretvorio u razlog da stavim tačku na najzanimljiviji deo svoje lične priče.

Pročitaj još: Šta ako počinješ posle četrdesete?

4. Osramotiću se

Ovaj obrazac je toliko moćan da ima skoro parališući efekat na osobu. Ujedno je jedan od, ako ne i najčešći razlog zašto se ljudi ne odlučuju da pristupe nekim aktivnostima, ne prijavljuju se, ne postavljaju pitanja, ne podižu svoj glas i ne bore se za nešto što im je važno.

Zašto imamo taj osećaj da nas je sramota? U pitanju je strah od greške koji se manifestuje kao strah od povratne reakcije.

Sramota nas je kad sebe vidimo kroz prizmu drugih ljudi, a ta slika je najčešće projekcija nas samih o tome kako pretpostavljamo da nas drugi vide i reaguju na nas. U većini slučajeva to baš i nema neko čvrsto utemeljenje u realnosti. Međutim, naša potreba da budemo priznati i dobro ocenjeni od strane publike toliko je jaka da iz pozicije straha formiramo u svojoj glavi negativnu reakciju te iste publike o nama.

Taj strah, naravno, nekada zna biti i opravdan, a očekivanja koja imamo u vezi sa reakcijom posmatrača potpuno racionalna. Na primer, iščekivanje povratne informacije od strane stručne javnosti kao što su razne komisije, stručni žiriji, kolegijumi i druge vrste auditorijuma.

Iz ovoga proizilazi da obrazac „osramotiću se” deluje na dva nivoa:

INTERNI NIVO. Na ovom nivou strepiš od kritike u okviru zatvorene zajednice, koju može činiti samo jedna osoba koja je za tebe od značaja, kolega, tim za koji radiš, porodica, prijatelji, bilo koja grupa ljudi čije mišljenje ima težinu za tebe. Tu nije problem u širini publike, već u njenom značaju. Nekada je dovoljna samo jedna važna osoba i već imaš kompletnu dramu u glavi.

• Smejaće mi se.
• Ispašću glup.
• Odbaciće me.

EKSTERNI NIVO. Na ovom nivou eksponiran si pred širim auditorijumom. To može biti javni nastup, post na LinkedIn-u, ispit, prezentacija, intervju, bilo koja vrsta istupanja gde povratna informacija uglavnom dolazi od publike koju ne poznaješ lično, niti možeš da kontrolišeš ko te sve gleda, sluša i komentariše.

Na eksternom nivou povratna informacija uopšte ne mora da dođe do tebe, ali sama pomisao da neki ljudi, tamo negde, formiraju utisak o tebi može biti parališuća.

• Osudiće me zbog ovoga.
• Biću iskarikiran.
• Šta ako me pitaju nešto što ne znam?

Možda ćeš biti kritikovan ili te ljudi naprosto neće razumeti i svakako postoji verovatnoća da prvi rezultati neće izgledati onako kako si zamišljao, ali baš zato kreni u kontru.

Kontra: neka vide kako radim. Veća sramota je ostati po strani i ceo život živeti u strahu od tuđeg mišljenja.

Kada se suočiš sa obrascem „osramotiću se”, ne brišeš u potpunosti pitanje koje svi mi nosimo u sebi - šta drugi misle? Ljudski je reagovati na kritike okruženja, naročito kada dolaze od relevantnih faktora.

Publika je uvek prisutna, kritika se ne dovodi u pitanje. Mogućnost da budeš osporavan, neshvaćen, ismejan ili ignorisan svakako će postojati.

Međutim, ako kažeš:

„Šta ako se ovoga puta konačno pomerim sa mesta u kojem sam predugo stajao?”

To je znak da si degradirao ovaj obrazac i pokrenuo nezaustavljiv proces izgradnje sopstvenog growth mindseta.

I na internom i na eksternom nivou sramota više nije kamen spoticanja, jer nijedna važna osoba, pa ni prepuna arena gledalaca, više nije razlog za nečinjenje. Naprotiv, radiš ono što je do tebe: govoriš, pišeš, gradiš i ne povlačiš se.

Rastuća formula: bolje je da me vide kako radim nesavršeno, nego da ceo život ostanem savršeno neprimetan.

5. Nije pravi momenat

Od sutra ću. Od ponedeljka ću. Od prvog ću.

Ni sutrašnji dan, ni ponedeljak, ni prvi u mesecu nikada ne dolaze. Ovaj obrazac te tera u večito planiranje bez svesnog preuzimanja inicijative, kao da čekaš bolje okolnosti, više vremena, znanja ili sigurnosti.

U psihološkom smislu ovaj obrazac ima bliske veze sa prokrastinacijom. Međutim, prokrastinacija nije isto što i obično odlaganje. Odlaganje nekada može biti racionalno zbog manjka informacija, postojanja određenih rizika, potrebe da prikupiš resurse itd.

Prokrastinacija znači nešto drugo.

To je situacija u kojoj odlažeš važan korak iako si potpuno svestan posledica. Drugim rečima, ne izbegavaš zadatak zato što nije važan, već upravo zato što jeste važan i što nosi određeni emocionalni pritisak. Znači, ne odlažeš jer ne znaš kako treba, odlažeš jer upravo taj prvi korak nosi sa sobom osećaj nelagode, straha i neizvesnosti.

Umesto da prihvati početnu neprijatnost, mozak traži trenutno olakšanje, i to kroz obrazac koji svi mi toliko puta izgovorimo - nije još pravi momenat.

I tako ulaziš u jedan začarani krug beskonačne pasivizacije. Jer kada se osećaš dobro, nema rizika, nema grešaka. Ali posledice odlaganja su tu, osećaj griže savesti, napetosti, izostanak rezultata, gubitak samopouzdanja itd.

Tu treba da pomenemo još jedan važan mehanizam, a to je iluzija kontrole.

Kada odlučiš da ne uradiš nešto jer nije pravi momenat, zapravo stvaraš lažan utisak o tome da si ti taj koji donosi pametne odluke i mudro kontroliše situaciju. Međutim, ako se ta jedna ista odluka proteže mesecima, nekada čak i godinama, dolazimo do toga da nisi ti taj koji kontroliše situaciju, nego je kontroliše tvoj strah od promene i strah od neizvesnosti.

Na taj način obrazac „nije pravi momenat” deluje kao vrlo moćna fixed mindset jednačina.

Zato ne dozvoli da vreme protiče u tvojim stalnim pregovorima sa samim sobom.

Kontra: ne čekam savršen trenutak. Biram sadašnji trenutak da napravim najmanji korak koji će me pomeriti sa mrtve tačke.

Ova kontra je važna jer ne traži od tebe da odmah promeniš ceo sistem po kojem si do sada funkcionisao. Traži samo da prekineš začarani krug odlaganja jednim jedinim potezom koji treba da učiniš sada.

Kada zaustaviš obrazac „nije pravi momenat”, tada više ne tražiš idealne uslove za inicijativu.

Šta mogu da uradim sada, sa resursima kojima sada raspolažem?

To je pitanje koje vraća odgovornost tamo gde joj je mesto — u tvojim rukama.

• Ne moraš odmah da nađeš novi posao - možeš da ažuriraš CV.
• Ne moraš odmah da napišeš diplomski rad - možeš da napraviš koncept.
• Ne moraš odmah da savladaš strani jezik - možeš da vežbaš 15 minuta dnevno.

Pravi momenat nikada ne dolazi, on se gradi kroz prvi konkretan korak.

Rastuća formula: ne čekam idealne uslove da bih počeo da radim. Počinjem malim koracima tako da otpor ne može da me vrati u poziciju čekanja.

Da zaključimo

Za kraj, da još jednom utvrdimo kontre koje primenjujemo u svakom od navedenih obrazaca:

• Kakav sam takav sam - oslobađam se starog obrasca; prekidam ga, menjam i gradim novi koji mi daje više slobode za rast.
• Oni su bolji - ako su bolji, imam od koga da učim; ne moram u svemu biti najbolji, ali moram da prestanem da se povlačim svaki put kada vidim standard koji na prvi pogled izgleda nedostižno.
• Kasno je - zakasnio bih samo ako bih godine pretvorio u razlog da svoju priču ne ispričam do kraja.
• Osramotiću se - sramota je živeti u strahu od tuđeg mišljenja, jer je bolje da me vide kako radim nesavršeno nego da me uopšte ne primećuju.
• Nije pravi momenat - ne čekam savršen trenutak; biram najmanji korak koji mogu da napravim sada, jer se pravi momenat ne pronalazi, već gradi kroz konkretno delovanje.

Želim ti uspešane kontre.

Do narednog posta.

Agilni pozdrav!

„Ne usuđujemo se zato što su stvari teške; stvari postaju teške zato što se ne usuđujemo.” - Seneka