INTERVJU SA SAMIM SOBOM

Kako znamo da rastemo i idemo napred? Šta nam govori da smo makar za 1% danas bolji nego juče? Kako uopšte merimo sopstveni razvoj? Da li nam je potrebna spoljašnja potvrda okruženja kroz rezultate koje drugi vide ili se naprosto oslanjamo na subjektivni osećaj da su u nama pokrenute promene. Te promene se ogledaju u tome kakve su nam misli, kako razgovaramo sa sobom, kako reagujemo na izazove i da li učimo iz grešaka.

Razvoj mindseta se ne meri ocenama niti komplimentima od strane drugih ljudi, nego iskrenošću i hrabrošću da sebi postavimo direktna pitanja. Zato sam osmislio jednu vežbu koja upravo to traži, da budeš otvoren i fokusiran na ono što se dešava unutar tebe. Da kroz ličnu retrospektivu dođeš do odgovora kojima u stvari meriš svoj rast. Intervju sa samim sobom nije šaputanje u nedra nego jedan iskren, koristan i transparentan susret sa samim sobom. Seansa u kojoj si samo ti i onaj koji odgovara i onaj koji sluša.

Ova vežba sadrži dvadeset pitanja, a bave se različitim nivoima razvoja growth mindseta, od osvešćivanja ličnih potencijala, preko toga kako reagujemo na prepreke, pa sve do toga kakve su nam navike i način života.

Za potrebe ovog teksta metodom slučajnog odabira odgovorio sam na nekoliko pitanja, otvoreno i bez ulepšavanja. U jednom dahu. Pročitaj tekst, a zatim preuzmi vežbu i pokušaj da iz svog ugla ostvariš dijalog sa svojim unutrašnjim bićem; da li ćeš da pišeš, kucaš na računaru ili možda snimaš svoj glas, do tebe je.

Intervju sa samim sobom

ŠTA TRENUTNO UČIŠ O SEBI?

Zanimljivo pitanje odmah na početku. Rad na sebi je slojevit proces koji iziskuje vreme, strpljenje i duboku retrospektivu. Kad čovek iskreno i sa razumevanjem priđe samom sebi, uroni u svoj mentalni svet dokuči do potpuno novih saznanja. Tako sam i ja došao do nekih skrivenih talenata koje sam uspeo da osvestim, shvatio da posedujem neke osobine koje ranije nisam prepoznavao.

S druge strane, tišina koju sam pojačao na maksimum tokom rada na sebi, pomogla mi je da se konačno osvrnem na zaglušujuće alarme koji su dugo zujali negde u podsvesti. Ta upozorenja sam dugo ignorisao i onda je došao momenat kada je trebalo da otkrijem uzroke tih signala, da ih neutrališem i izvučem pouku iz svake od tih tačaka.

Tako, na primer, učim da se mnoge važne stvari u životu ne moraju postizati kroz muku, žrtvu i lavovsku borbu. Učim da rad i rast mogu ići ruku pod ruku u totalno drugačijoj postavci, kroz iskustvo, izazove i unutrašnju stabilnost. Razumem da je bol normalna i očekivana varijabla svakog uspeha, ali je definitivno prolazna. Zato se trudim da sve što radim bude i zabavno. Kad kažem zabavno ne mislim na neozbiljno, nego na ono što me inspiriše i podiže iz kreveta u zoru čak i kada je to rano buđenje i mučno i bolno.

ŠTA DANAS RADIŠ BOLJE NEGO JUČE?

Oduvek sam se divio ljudima koji stanu pred veliki auditorijum i govore sa takvom sigurnošću i samopouzdanjem kao da je ispred njih samo pojedinac, a ne destine, stotine ili hiljade slušalaca i gledalaca.

Javno istupanje je oduvek bio moj veliki izazov. Taj neprijatni osećaj grča u ramenima, snažnih otkucaja srca i znojenje ruku bio je inicijalna kapisla da se suočim sa tim i bukvalno naučim da prenebregnem tu vrstu blokade. Zato sam počeo da čitam o sličnim iskustvima drugih ljudi, da vežbam javni govor i dovodim sebe baš u takve situacije u kojima bih simulirao efekat javnog nastupa. Kad malo bolje razmislim, za mene je sve bio javni nastup. Na primer, istupiti i postaviti pitanje na nekom sastanku, obratiti se nepoznatim ljudima u novom okruženju, držati prezentaciju i slično.

Najveći izazov u smislu obraćanja publici za mene lično bio je pokretanje ovog bloga. Sećam se sa koliko strepnje sam objavio svoj prvi tekst. Nije bilo tako davno kad sam strepeo od toga kakve će biti reakcije čitalaca. Vremenom sam shvatio da ako stojim iza toga što govorim, spremno ću dočekati svaki vid kritike na sadržaj koji kreiram.

Neki će reći da nema ništa lakše nego sakriti se iza monitora i otkucati tekst na tastaturi, te da se takav vid javnog obraćanja ne može porediti sa direktnom komunikacijom sa ljudima. Donekle se slažem. Međutim, često sam se tokom svog kreativnog rada prisećao jedne setence koja glasi:

„tri stvari u životu se nikada ne vraćaju – odapeta strela, propuštena prilika i izgovorena reč“

Ovde bih „izgovorenu reč“ i zamenio „pisanom rečju“.Za mene lično, otrežnjujući je bio trenutak kada sam osvestio svu „težinu“ javno napisane reči. Jer, ona ostaje tu gde jeste, takva kakva je, postoji kao trajno svedočanstvo o jednom čoveku, njegovom delovanju i uticaju na ljude i njegovim uverenjima. Ne može se dovoditi u pitanje „nisam to hteo da kažem“ naknadnim pravdanjem.

Upravo je to bio trenutak duge očekivane slobode. Od tada svaki tekst koji napišem i objavim doživim kao svojevrstan susret sa svojom publikom. Neopisiv je osećaj posmatrati kako iz nedelje u nedelju raste nešto što samostalno gradim ilično potpisujem.

Mnogo manje sumnjam u sebe. To je razlika u odnosu na juče.

KOJU NOVU NAVIKU SI UVEO A DA JE DALA REZULTAT U TVOM LIČNOM RAZVOJU?

Naveo bih neke nove rutine koje su mi pomogle da se oslobodim simptoma koji muče mnoge ljude u savremenom načinu života. Znaš onaj osećaj kada si u stalnom raskoraku između privatnog i profesionalnog, između planiranog i realizovanog, između maštanja i realnosti. Ovo su lake, a tako moćne promene.

Odmoran um – više kvalitetnog sna. Ovo bih označio kao uslov nad uslovima u razvoju growth mindseta. Sve pada u vodu i svaki trud je uzaludan ako se ujutro budimo mrzovoljni, umorniji nego što smo legli i sa glavoboljom. Moram da priznam da sam oduvek bio noćna ptica i koristio kasne večernje sate kako bih još nešto pročitao ili zapisao i još samo malo pogledao telefon ili TV.

Promenom režima sna, odnosno odlaskom na spavanje i buđenjem u približno isto vreme, dobio sam na energiji, koncentraciji, boljem raspoloženju i većoj produktivnosti. To je primer jedne dobre navike koju nije teško uvesti, a pruža brojne koristi.

Rad u kratkim ciklusima – umesto da pomeram planine, naučio sam da svoj rad organizujem u svakodnevnim kratkim iteracijama. Primenom takvog pristupa ostvario sam nekoliko prednosti. Prva, rad bez enormnog trošenja energije i iscrpljenosti. Zatim, bolji pregled urađenog i jasnija predvidljivost preostalog posla, a posebno značajno je ostvarivanje dodatnog vremena za sebe, porodicu i prijatelje. Kao neko ko voli da putuje i organizuje putovanja, nisam dozvolio da me informacije uguše i da nešto prijatno pretvorim u stres. Planiranje bih podelio na celine – budžet, destinacija, prevoz, smeštaj, transfer, turističke atrakcije itd. Ovako, gde god da odem, potpuno se prepustim energiji tog mesta, koristim svaki trenutak i uživam punim plućima.

Učenje novih veština – pored učenja jezika, trudio sam se da razvijam i druge korisne veštine, da budem sigurniji u korišćenju digitalnih alata za organizaciju, analizu i vizuelno predstavljanje podataka, poput Micosoftovih alata, kao i Trello , Canva, Miro, Mural i drugi. Težim tome da budem slobodniji u javnom govoru, prisutniji u razgovoru kroz aktivno slušanje i svesniji kada je reč o vođenju finansija. Kroz sve to sam stekao više samopouzdanja i osećaj da imam više kontrole nad svim što radim.

Navika koja mi je donela najviše psihološke stabilnosti jeste zahvalnost. Zahvalnost nas uči jednoj jako važnoj osobini, a to je fokus. Svakog dana imenujem barem pet stvari koje se u mom životu podrazumevaju i deo su svakodnevnice. Ipak, važno je da shvatimo da ono što se nama podrazumeva nekome drugom je nedostižno tj. na nivou želje i maštanja. Zahvalnošću premeštamo fokus sa onoga što nije deo našeg materijalnog i fizičkog sveta na ono što jeste.

Zahvalnost za ono što imam, umesto frustracije zbog onoga što nemam.

Jutros dok sam se spremao za posao zahvalio sam se za sledeće, rekao sam u sebi – hvala za ovaj doručak, hvala za ljubav koju primam, hvala za nezaboravno veče sa prijateljima, hvala za ovu kuću u kojoj živim, hvala za dobro zdravlje.

KOJA MISAO TE TRENUTNO KOČI?

Bilo bi lepo da mogu reći da me samo jedna misao usporava. Da je tako, onda ne bih bio čovek sa toliko slabosti i mana. Morao bih se transformisati u mašinu koja samo meri vreme do narednog punjenja baterije. Jako je važno da osvestimo misli koje nam se vraćaju kao bumerang i blokiraju naš rast. O tome sam pisao u tekstu Pet načina kako da razviješ growth mindset, korak dva, koji možeš da pročitaš ovde.

Ako moram da navedem jedan primer, reći ću da često pomislim da što više učim i radim, to manje znam. To je takozvani imposter efekat. Nekada me taj osećaj toliko preplavi da osetim kako me obuzima panika i osećaj bespomoćnosti.

Međutim, kada se pojavi takav utisak važno je da ga izolujemo i transformišemo. Ako pomislim da u nečemu nisam dovoljno dobar i da nisam ni pedalj napredovao u svojim naporima, kažem u sebi „napreduješ ali se još uvek ne vidi“. Taj unutrašnji dijalog prenosim na svaki utisak o uzaludnom radu. Moram da priznam da mi je ovaj pristup u razvoju mindseta prešao u naviku i da pozitivno utiče na motivaciju i entuzijazam trenutno, dok dugoročno jača veru da je za svaku promenu potrebno vreme i da pravi rezultati ne dolaze preko noći.

DA LI SI NAUČIO KAKO DA POMERAŠ, A KAKO DA POSTAVLJAŠ GRANICE?

Granice pomeram svakim danom i pronalazim razne načine kako da to radim. Dok sam ranije bežao od izazova plašeći se neuspeha, sada uprkos tremi prihvatam izazove i dozvoljavam da adrenalin odradi svoj posao u meni. Kao primer navešću odluku da podignem sidra i preselim se u drugi grad. Pomeram granice tako što gradim disciplinu i doslednost koristeći tehniku MDDR (minimalna dnevna doza rada). Zatim, emocionalna hrabrost potrebna za upuštanje u razgovore koje sam ranije izbegavao, pomogla mi je da direktno kažem svoje mišljenje, postavim pitanje, tražim pomoć, ali isto tako i da priznam kad sam nemoćan u određenim situacijama.

Što se tiče postavljanja granica, za mene je to još uvek nova disciplina koja me čini nesigurnim kada treba da postavim znak „stop“. S druge strane, iskustvo me naučilo da ljubazno reći „ne“ nije znak neprijateljstva prema drugoj strani, nego zaštita lične slobode, integriteta i privatnosti. Zato sam odlučio da postavim granice u:

• dostupnosti svima i svemu, tako sam oslobodio vreme za rad na sebi, odmor, regeneraciju i akumuliranje energije;
• prihvatanju previše obaveza – trudim se da ne preuzimam više posla od onoga što mogu da iznesem i kvalitetno isporučim. Vremenom se pokazalo da je to mnogo ispravnije nego po automatizmu reći „da“;
• odnosima sa ljudima – povlačim se iz odnosa koji me guše i iscrpljuju. Prihvatio sam činjenicu da ne možemo svi doveka biti kolege ili prijatelji. U jednom trenutku neko mora da napusti voz i sačeka drugi.

ŠTA BI URADIO DRUGAČIJE KADA BI VIŠE VEROVAO SEBI NEGO SVOM STRAHU?

Strah nije automatski loša stvar. Naprotiv, strah nam vrlo često u životu kaže kada treba da stanemo, a ne da srljamo. I mogu reći da sam u tom smislu naučio da koristim konstruktivan strah. Međutim, kada je reč o blokirajućem strahu, sa ove vremenske distance odvažio bih se da negujem avanturistički duh u sebi izlaskom iz zone komfora. Tako bih naučio da više verujem sebi nego strahu. To naravno ne znači da bih se usudio na skok sa mosta u Mostaru, iako poštujem ljude koji to rade, ali bih se svakako odlučio na neke druge vrste skokova.Važno je identifikovati koje stvari nismo smeli da uradimo zbog iracionalnog straha i da se usudimo da učinimo baš to.

Šta bih uradio drugačije?

Na prvom mestu, prekinuo bih beskrajno odlaganje, jer previše toga sam pomerao za neko srećnije vreme i bolji tajming, a u stvari nisam hteo da priznam da se plašim. Pre ili kasnije, sve to što sam izbegavao, sačekalo me u trenutku kada sam najmanje očekivao uz visoku kamatu.

Više bih verovao svojoj intuiciji, nebrojeno puta sam ignorisao osećaj da postupim ili ne postupim upravo u skladu sa tim. Tada sam više značaja pridavao svojoj sumnji nego svojoj intuiciji. Mislim da sam se na kraju svake priče, bez izuzetka, udario po čelu u znak kajanja.

ŠTA BI DANAS REKAO MLAĐEM SEBI?

Neartikulisana ljubav prema sebi često je seme podsvesnih ograničenja u našem umu.

I ovo nije popularna psihologija, niti čarobni saveti za dug i srećan život. To je naprosto činjenica. Sve ono što pokupimo u toku svog odrastanja, vaspitanje, obrazovanje, ideali, principi, taloži se u nama i zatrpava tu emociju koju smo kao deca osećali prema sebi. Vremenom se ta veza sa našim unutrašnjim detetom prekine i onda dalje u životu tumaramo lečeći posledice svojih ograničavajućih uverenja umesto da radimo na uzroku. A to se kasnije vidi u vrlo konkretnim stvarima, u načinu na koji donosimo odluke, kako postavljamo granice, koliko verujemo sebi i šta mislimo da zaslužujemo. Sve to zajedno, kao obrasci koji nam iz prošlosti kreiraju budućnost. Ovom temom bavio se Džo Vitale u svojoj knjizi Nulte granice.

Vratio bih se, dakle, u najsrećniji period svog života, a to je detinjstvo. Iako sam bio okružen morem ljubavi u porodici, prišao bih sebi kao detetu, zagrlio ga snažno i rekao samo dve reči: „Volim te“.

Na kraju, uviđaš li zašto je ovaj intervju koristan za tebe?

Napredak u razvoju growth mindseta možda se ne vidi odmah spolja, ali se vrlo jasno prepoznaje u načinu na koji iznova odgovaramo na ista životna pitanja. Kada sebi periodično damo prostor za ovakav intervju, tada ne pratimo samo šta smo postigli, već i kako smo se iznutra promenili. A upravo ta promena načina razmišljanja, reagovanja i razumevanja sebe jeste jedan od najsigurnijih znakova da zaista rastemo.

Do narednog posta.

Agilni pozdrav!

„Ko gleda spolja, sanja; ko gleda unutra, budi se.“ - Karl Gustav Jung